Sve srećne zemlje liče jedna na drugu, a svaka nesrećna zemlja, pa… i one su dosta slične jedna drugoj. Ili su ženama udarene zabrane, ili su bogati izvavan zakona, ili je cenzura zamrzla svaku istinu. U nesrećnim zemljama ipak nisu svi nesrećni, kao što ni u srećnim zemljama nisu svi srećni. Samo što je u oba slučaja taj broj izuzetih mai, a u prvom slučaju je i strašno pogrešno što je taj broj mali.
U svom romanu Ornela Vorpsi govori o odrastanju junakinje u Albaniji za vreme Envera Hodže, u jednoj zemlji u kojoj ljudi nikako ne umiru, jer su tako snažni i iskonski i nepobedivi, ali gde je opasno biti lepa žena ili neupućeno dete koje rado prihvata slatkiše od staraca, ili čovek koji će reći šta misli u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu. U ovoj zemlji, i tolikim zemljama, ljudi ne umiru – oni samo nestaju.
Ovo je svakako i knjiga o tome koliko nas zemlja u kojoj smo rođeni, odakle su nam sve pretkinje i preci, oblikuje u životu, i koliko utiče na to kakvi ljudi postajemo.
