Treba imati oko za priču - to mi je glavni utisak kada razmišljam o pričama Jovane Rebe i Jefimije Medić. Tamo gde mi vidimo nezanimljivu, banalnu svakodnevicu, one otkrivaju uzbudljive priče. Tamo gde mi vidimo obične, neupečatljive karaktere, one nam otkrivaju bogate i emocijama nabijene unutrašnje živote svojih junaka. Ali za sve to nije dovoljno imati samo oko za priču, potrebno je imati i - recimo to tako - ispisanu ruku. Sasvim jednostavno, hoću da kažem da su njih dve odlične pripovedačice i da vladaju jezikom dovoljno dobro da svoje priče napišu na najbolji način, a to što za sada još nema srećnog kraja nije onda razlog za tugu. Naprotiv, to znači da posle ove, još jedne odlične zbirke priča ove dve autorke, možemo očekivati njihove nove prozne knjige. Eto razloga za radost.