Poznavaocima opusa Dejana Kataline ne treba potcrtavati da autor često koristi novobeogradske solitere kao betonsku scenografiju za svoje narative. U podnožju blokova s druge strane reke, tzv. mali čovek deluje beznačajno, ostaje neprimetan za zvaničnu istoriju kojoj svedoči, a čiji je navodno stvaralac; Katalina, kao pisac, odvajkada ima soft spot za gubitnike. I zaista, na samom početku romana koji držite u rukama, stvari deluju manje-više poznato: imamo posla s dva soliterska luzera, dva brata čije pasivno beznađe oblikuju balkanske, ali i svetske devedesete; na snazi su britpop i Dejton, Morphine i hors.
No ubrzo se stvar komplikuje, devojka jednog brata, a cimerka obojice, nakon serije neobičnih događaja, iznenada napušta zajednički stan i nestaje maltene bez ikakvog traga. Inertnom življenju dolazi neslućen kraj: braća Mandić postaju akteri priče koja je znatno veća od njih, postaju delom zakulisnih (čitaj: odlučujućih) tokova gorepomenute službene istorije našeg podneblja. Katalina svoje junake izvlači iz bloka: to je čin koji može da posluži kao metafora za dalji autorov rad čiji se obrisi naslućuju na stranicama Venere iz pakla, atipičnog trilera koji na pametan i svež način uspeva da uposli, ali i prevaziđe uobičajene sheme i elemente žanra.
