Pred vama se nalazi prvi roman Meše Selimovića. Objavljen je 1961. godine. Šest decenija kasnije u njemu pronalazimo sve dobro poznate osobine književnog stvaralaštva jednog od naših najznačajnijih pisaca XX veka: briljantno umeće pripovedanja, u koje je utkano nastojanje da se čovek sagleda naspram vremena kojem pripada. Za to je potreban dar, ali i snaga duha. Meša Selimović imao je i jedno i drugo, pa je u Tišinama uspeo da oslika unutrašnja previranja i borbe svih onih koji su živeli u delikatnim vremenima.
Osvrćući se na književno stvaralaštvo u knjizi Sjećanja, Meša Selimović zapisao je sledeće: „Kad je izašao iz štampe moj prvi roman (Tišine), ja sam imao pedeset i jednu godinu! Niko nije znao koliko sam strahova pobijedio u sebi dok se nisam usudio da izađem pred čitaoce“. Već na prvim stranicama Tišina prepoznaćete glas Meše Selimovića. Ovoga puta ispripovedaće vam priču posle koje će sve tišine odzvanjati drugačije.
„Svest da je neumitno vratiti se među ratna razaranja kako bi se, ponovnim rizikom svega, izbegla anksioznost usled praznine, depresivnost zbog (ne)progovaranja, nesavladiva tačka preispitivanja i, možda, tragičkih spoznanja, upućuje na nesolventnost tišine sopstva, svih i svega kao onog pred čim čovek modernih vremena, u stvari, ne može drugačije osim pitajući se: da li su tiha rajska utočišta ili paklena poprišta, da li je bog teksta – bog reči ili bog tišine, i da li se otkrovenje kazuje ili tihuje?“
