Sećanje na devojku čini se kao deo koji je nedostajao da bi se sklopila autofikcionalna slagalica dela nobelovke Ani Erno. U ovom romanu ona se vraća u daleku 1958. godinu, u dan kada je doživela prvo seksualno iskustvo, zapravo traumu koja će je gurnuti ka depresiji i poremećaju ishrane. Trebalo je da prođe više od pola veka da bi autorka mogla da piše o ovom, kako sama kaže, veoma složenom događaju. U to vreme za devojku iz radničke porodice seks je bio rascepljen kod koji je bilo teško dešifrovati: s jedne strane, neumoljivo povezivanje sa stidom, krivicom i zabranom, i zato, s druge strane, nemogućnost povezivanja sa željom i osećanjima čistim u svojoj izvornosti. Sećanje na devojku pokreće tumačenje i razumevanje sećanja, koja su mnogo više od sećanja, ona su upravo mi, sada, u trenutku sećanja.