„Previše je zagonetki i nejasnoća o Vujiću da bi se donosio definitivan, meritoran sud o njemu i njegovom delu“, zabeležio je 1987. pred Izabranim dramama Joakima Vujića jedan od njegovih pouzdanih i objektivnih proučavalaca – Božidar Kovaček. Nesporna je činjenica da je Vujić umnogome neuhvatlјiva, neobična, počesto i raz(l)uđena pojava srpske kulturne prošlosti, koja izmiče definitivnim sudovima. Uostalom, i životni putevi Joakimovi, zapetlјani i često nedokučivi, unekoliko su izmicali uobičajenim okvirima životne logike. Procesi koje je sprovodio na polјu organizacije srpskog teatarskog života, često su se kretali van uobičajene logike takvih istorijskih procesa. Jedina logika koja je Joakima uistinu definisala bila je ona koja ne mora da prati ni život ni istoriju, ona, sama po sebi neuhvatlјiva – pozorišna logika. Ocena iz 1987. o nerazrešivim zagonetkama koje prate ličnost i delo Joakima Vujića stoga stoji i dan-danas, a izvesno je da će i ostati jedna od konstanti srpske kulture. Sabiranje svih Joakimovih dramskih tekstova kojima danas možemo ući u trag omogućiće nam da ih lakše čitamo, dostupnijim će nam učiniti poređenje ovih komada, otvoriće možda na taj način i mogućnosti nekim novim uvidima u ovaj zanimlјivi, razuđeni opus. Naposletku, biće i neka vrsta omaža Joakimu Vujiću i prilika za ispravlјanje mnogih nepravdi, malih i velikih, prema ovoj čudesnoj, jedinstvenoj ličnosti srpske kulture. Ali, na kraju, kao i na početku – zagonetka će ostati. I mogućnosti za iznenađenja. I premnogo nejasnoća za definitivan, meritoran sud o Joakimu i njegovom kompleksnom pozorišno-dramskom delu. Sabrane drame zato neka budu tesera u mozaiku koji zapravo nikada neće biti sasvim završen. Ali, treba ga dopunjavati stalno. To dugujemo Joakimu. Jer da njega nije bilo – ko bi se drugi usudio? Naš bedni princ primio je na sebe sve paradokse burnog razvoja srpskog teatra koji je, poput Gavrila Skakavca, bio čas u Budimu i Beču, čas u Bežaniji, čas u Amsterdamu, čas u Vojki, čas u Petrsburgu, čas u Inđiji. I u Jerusalimu i u Šatrinci i u Parizu i u Batajnici, u Vavilonu i u Čurugu, u Londonu i u Deliblatu, u Filadelfiji, u Surčinu, u Egiptu, u Omolici... (Iz predgovora Isidore Popović)