Živimo u veoma čudnom vremenu besmisla i paradoksa. Nikada kao Crkva nismo imali više doktora teologije, teologa i (sve više) „teološkinja“, toliko manastira i parohija, lepo ukrašenih velelepnih hramova, luksuznih vladičanskih dvorova, toliko sveštenika i monaha, a da u isto vreme naš srpski narod nikada nije bio u većem duhovnom neznanju i moralnom posrnuću. Očigledno je da uzrok ove neprirodne i avetne suprotnosti nije u kvantitetu, nego u kvalitetu. Od tolikog broja episkopa, sveštenika i monaha, teško je danas pronaći istinskog pastira koji život svoj polaže za ovce (Jn 10, 14-15) i koji radi na misionarenju i prosvećivanju naroda. Daleko je veći broj najamnika koji, videći vuka kako dolazi beže, jer su najamnici i ne mare za ovce (Jn 10, 12-13).
Autor ove knjige, otac Goran Kovačević, spada u tu malobrojnu grupu istinskih, požrtvovanih pastira i misionara Srpske Pravoslavne Crkve. Njegove nadahnute besede, prepune vatrene ljubavi prema Hristu i pastirske brige prema vernom narodu, bile su uvek dobro seme koje je padalo na dobru zemlju i donosilo stostruki plod. Zaista je danas prava retkost naići na sveštenika koji sa tolikim oduševljenjem, tolikom verom i predanošću pristupa svom uzvišenom pastirskom radu. Verni narod je u ovim besedama oca Gorana prepoznao glas dobrog pastira koji se nesebično daje i žrtvuje za svoje slovesno stado. Nema ništa lepše nego kada sveštenička beseda izvire iz srca u kojem plamti kandilo ljubavi i žive vere. Takva beseda ima silu da „pomera planine“ i da nadahne mnoga srca koja su ohladnela i otupela usled uticaja ovog sveta koji u zlu leži (1 Jn 5, 19). Isto tako, ništa ne izaziva takvu odbojnost i podozrenje kod vernog naroda kao propoved koja dolazi iz neiskrenog srca, odnosno, od sveštenika koji ni sâm ne veruje u ono što propoveda. I tako su besede oca Gorana izgovorene pred oltarom doživele svoj nastavak u predavanjima posle Svete Liturgije, u okviru kojih su vernici imali prilike da postavljaju pitanja o ključnim i suštinskim istinama naše pravoslavne vere.
