Koristeći umeće pripovedanja stihovima, Mladen Milosavljević ispisuje uzbudljivu poemu za decu, reaktivirajući folklorno-mitološke motive i usmena predanja. Dečak, centralni lik poeme, portretisan pomalo kao starovremenski tip deteta koje nailazi na nepravdu i nerazumevanje u svojoj okolini, sluša priču svoga dede o njegovom mističnom susretu s neobjašnjivim. U znakovitom ambijentu kazivanja uz vatru, dečak je izložen iskonskoj draži suočavanja sa strahom. Istovremeno, privlači ga hipnotišuća moć usmene pripovesti. Priča i pričanje jasno su prikazani kao konstrukti sazrevanja i inicijacije u svet odraslih. Pored toga, svetu realnih poteškoća (škola, nerazumevanje roditelja, sarkazam sredine…) suprotstavljen je svet fantazme i oniričkih predstava. Time se naglašava varljiva dečja percepcija, ali i otvorenost za uzbudljiva iskustva. Posebna vrednost poeme je pesnički jezik. Koristeći obilje arhaizama i kolokvijalni stil, autor postiže autentičnost izraza. Poema je efektno dramaturški zaokružena, bez praznog hoda. Za potpuni čitalački užitak potrebno je pronaći još samo tiho, skrajnuto mesto.
– Dejan Aleksić
