Zoran Ćirić je veliki jer njegove priče uvek direktno govore o onome šta ljudi osećaju u stvarnom životu za koji podjednako slute da im pripada i da im ne pripada. Kod njega nema poricanja, niti nagodbe, a kamoli propovedi; on ne smatra da je biti beskompromisan ili buntovan nekakva velika stvar. I najveći otpadnici/odmetnici osećaju isto što i obični ljudi. Jer se kod Zorana Ćirića uvek nešto dešava što te natera da se setiš od čega si napravljen.
Nasilje. Neprijateljski seks. Razjarena frustracija. Komični bes, tragični bes, nadrealni bes, lirski bes – ali uvek čisti bes. Mučne a providne misterije. Čekati u podzemnoj ili izaći na ulicu ali ostaviti novčanik kod kuće. Nositi čelični donji veš. Izbegavati mračna mesta koja šire asfaltiranu tišinu. Zaobilaziti usamljenike koji ne hodaju kako bi trebalo. I zaboraviti na sve dobre savete kao i na sopstveni recept koji kaže šta učiniti da sve bude u redu…
